Пресе: "Бруталност аустроугарске војске на Балкану"
На то указују на списе Швајцарца Арчибалда Рајса, али и нова књига тима историчара око Ханеса Лајдингера, која је недавно изашла под називом "Хабсбурговшки прљави рат - истрага аустро-угарског вођења рата 1914.-1918."
Тим историчара се овим дјелом супроставио тези Кристофера Кларка о кривици за рат, који тврди да постоји подјељена кривица читаве Европе. Историчари око Лајдингера смарају да је Аустро-угарска досљедно ишла путем војне конфронтације фиксирајући се посебно на југоисточне сусједе.
"Пресе" преноси да је Рајс, који је у Србију отпутовао 1914. као неутрални посматрач рата, убрзо био запрепашћен злочинима Аустроугара, и почео у свој дневник да биљежи злочине стрељања, узимања таоца и депортације. Ти злочини, како је указао лист нису били никада кажњени.
"Беогардске болнице су четири пута данас биле бомбардоване", написао је Рајс у свом дневнику додајући да Аустро-угарска "жели да избрише читав српски народ".
Лист наглашава да до данас историчари нису јасно доказали да су ратни злочини били организовани, али указује да је радикализација рата на Балкану и несавјесно дјеловање трупа ипак примјећено иако се међународна пажња окренула напретку њемачке војске кроз Белгију и Француску гдје је рушила све пред собом.
"Пресе" истиче да су се многе земље у Првом свјетском рату олако одрекле правила ратовања, које су нешто раније усвојиле, те починили стравичне злочине над цивилима које су претходно само вјеровали да су могући од стране "средњевековних" и "дивљих" народа на Балкану, и сами су дјеловали по принципу "Око за око, зуб за зуб".
Насиље над цивилима, како додаје дневник, било је присутно на свим странама, а под изговором потребе за безбједношћу радикализовани су постојећи етнички клишеи мржње.
Већ у августу 1914., подсјећа лист, дошло је до више масакара над српским цивилима са укупно око 4.000 убијених. Ти масакри, како се указује, нису били наређени, али су били прихваћени.
"Пресе" наглашава да се није радило о "спонтаној жеђи за крвљу током сукоба" код обичних војника, већ је тло за насилничке акције било идеолошки припремано од стране команданата вербалним радикализмом.
Војници су тровани пропагандом о стереотипима да су Срби насилни, фанатични и кварни.
Војска није дјеловала брутално само против Срба већ и сопствених хабсбурговшких поданика а на руском фронту убијено је више украјинских и јеврејских цивила под оптужбом шпијунаже.
Насилничко понашање војске примјетио је и цар Фрања Јосиф који је огласио да не подржава варварско вођење рата и позвао на строго поштовања правила рата.Покушај да се аустро-угарска војска обузда су остали неуспјешни, констатује "Пресе" додајући да је врховна команда могла да се позива на посебна овлашћења којим је сва политичка кривична дјела изводила пред војни суд.
За сучељавање са ратним злочинима није се нашао ниједан прави тренутак, те до тога никада није дошло, констатује "Пресе" указујући да су изговори били да Република, која је замјенила дунавску монархију, није могла да се криви за злочине аустро-угарске војске, а касније и Друга Репиблика није признала злочине како не би нанијела штету царском угледу који привлачи туристе.
Лајдингер у својој књизи констатује да је 2014., као годишњица почетка рата, добра прилика за то, како из историјско-научних, тако и културалног погледа.