Анализа: ММФ-ова криза у еврозони
Вудсова, која је и декан Блаватник школе управљања, наводи у коментару за Проџект синдикејт (Пројецт Сyндицате) да је учешће Фонда у напорима за спасавање еврозоне можда повећало углед те институције у Европи, али да се неуспјех ММФ-а и његових европских акционара да слиједе своје најбоље праксе може показати као фаталан погрешан корак.
Једна од кључних лекција игнорисаних у грчком дебаклу, по њеном мишљењу, јесте тај да у тренутку када је пакет помоћи потребан, он мора бити дат једном - и никада више.
ММФ је ту лекцију научио 1997. године, када је због неадекватног програма помоћи Јужној Кореји покренута друга рунда преговора.
У Грчкој је, међутим, проблем још гори, јер нови план вриједан 86 милијарди евра, о ком се тренутно преговара, долази послије пакета помоћи у висини од 110 милијарди евра из 2010. године и од 130 милијарди евра из 2012.
ММФ је сам по себи у великој мјери ограничен. Његови кредити су ограничени висином доприноса државе капиталу Фонда, и по том критеријуму кредити ММФ-а додијељени Грчкој су међу највишим одобреним зајмовима у историји те институције.
На другој страни, чланице еврозоне нису суочене са таквим проблемима, и из тог разлога су биле слободне да дају "зелено свјетло" за програм који би био одржив, указује Вудсова.
Друга лекција коју је игнорисао ММФ, како додаје, јесте та да не треба спасавати банке. Фонд је 80-их година прошлог вијека ту лекцију научио на тежи начин, када је ненаплативе банкарске кредите неких влада у Латинској Америци пребацио у своје књиге и на терет дугих држава-чланица, одобравајући тим владама зајмове за рјешавање дуга.
У Грчкој, лоши зајмови које су одобриле француске и њемачке банке "пресељени" су у јавне дугове, пребацујући изложеност не само на европске пореске обвезнике, већ и на све чланице унутар ММФ-а.
Трећа лекција коју, како тврди Вудсова, ММФ није био у стању да примијени у случају Грчке, јесте та да штедња обично доводи до зачараног круга, јер резање потрошње узрокује далеко већи пад привреде него што би иначе.
Четврта лекција коју је та међународна институција научила јесте та да је вјероватноћа реализације реформи највећа када су оне малобројне и када су пажљиво усмјерене. Када држава тражи помоћ, примамљујуће је за кредиторе да инсистирају на дугој листи реформи. Међутим, кризом погођена влада ће, како оцјењује Вудсова, имати тешкоће да спроведе бројне захтјеве.
ММФ је, заједно са европским партнерима, захтијевао од владе у Грчкој не само да смањи потрошњу, већ и да предузме пореске, пензионе, правосудне и реформе на тржишту рада, подсјећа директорка са Оксфорд Универзитета.
Пета лекција је да је успјех реформи мало вјероватан ако влада није посвећена њиховом спровођењу, а шеста лекција коју је ММФ сметнуо са ума јесте да спасавање држава које у потпуности не котролишу сопствене валуте носи додатни ризик.
Као што је ММФ научио у случају Аргентине и Западне Африке, таквим државама недостаје један од наједноставнијих начина за прилагођавање на дужничку кризу, а то је девалвација.
ММФ је, како се наводи у коментару, требало да процијени да ли је било потребе за његовим учешћем у свим кризама које су захватиле чланице еврозоне.
Најочигледнији разлог за ангажовање ММФ-а је тај, како сматра Вудсова, што Европа није успјевала да ријеши сопствене проблеме, а при томе је имала моћ и утицај да увуче Фонд у рјешавање њених тешкоћа.
Генерални директор ММФ-а је одувијек Европљанин, а европске државе имају несразмјеран удио гласова у Одбору ММФ-а, закључује Вудсова.