Каран: Резолуција представља политички обрачун са Србима
- Жеља иницијатора писања ове такозване реолуције и њеног евентуалног изгласавања је веома јасна - да се српском народу додијели "знамење" које чак ни Њемачка није понијела, упркос свим страхотама које је починила у Другом свјетском рату - констатовао је професор Каран у колумни за Срну коју преносимо у цијелости:
Док свједочимо залагању баш те Њемачке, као једног од предлагача, да се усвоји резолуција о Сребреници, у Генералној скупштини УН јасно видимо повезаност између наметања закона о забрани негирања 'геноцида у Сребреници' и резолуције о Сребреници.
Дакле, још један отровни механизам у политичком процесу против Републике Српске је активиран, с циљем унитаризације БиХ и анатемисања српског антифашистичког и слободарског народа!
Ограничавање људског права да се јавно изражава о нечему јасно показује да предлагачи желе да закују своју "истину", ону по њиховој мјери, која је у потпуности у функцији притиска на Српску и све Србе.
Међутим, моделирање “истине“ вођено је и кроз селективни, пристрасан и необјективан рад у области истраживања и документовања кривичних дијела ратног злочина правосудних институција БиХ, злоупотребљавајући чињеницу да питање правде, правичности, правне државе, владавине права и права на правично суђење у БиХ није само питање из домена правосуђа него суштинско питање бића и функционисања државе.
С тим у вези треба напоменути да су и Суд и Тужилаштво БиХ заправо нацртали неки нови политички систем у БиХ кроз селективно процесуирање на штету једног народа. Тужилаштво БиХ је у периоду 2005-2011. година оптужило 189 особа од чега: 132 Срба, 26 Хрвата и 31 Бошњака, док је укупан број правоснажно и неправоснажно осуђених лица у Суду БиХ: Срби 1.093 год. и девет мјесеци, Хрвати 161 годину и шест мјесеци и Бошњаци 129 година.
Подсјећам на Извјештај Независне међународне комисије за истраживање /којом је руководио израелски историчар Гидеон Грајф/ страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године у којем је јасно утврђен сразмјер жртава на свим странама, као и да је термин "геноцид" за Сребреницу нетачан и неприхватљив.
Овај извјештај представља цјеловито и истинито сагледавање ратних догађаја у сребреничкој регији, али и у цијелој БиХ, те доприноси јачању повјерења и толеранције међу народима у БиХ, коначном помирењу и суживоту садашњих и будућих генерација.
Несрећни Валентин Инцко покушао је да Републици Српској наметне закон /Закон о допуни Кривичног закона БиХ/ којим би нам одузео и ограничио слободу јавног изражавања мисли и опредјељења.
Високи представник нема правно овлашћење да пренебрегава демократски законодавни систем БиХ и декретом доноси законе, те његова тадашња одлука представља удар на демократски уставни поредак БиХ, али и неоправдану пријетњу помирењу, слободном историјском истраживању и слободи изражавања.
Одредбе његове "одлуке којом се доноси Закон о допуни Кривичног закона БиХ" у супротности су са Европском конвенцијом о заштити људских права. Такође, Европски суд за људска права јасно је ставио до знања да државама не даје дозволу да усвајају законе и строго ограничавају и криминализују слободу говора.
Дакле, Инцкова пријетња цензорским законом супротна је и пракси Европског суда за људска права. Такође, супротна је и судској пракси већине држава чланица Савјета за спровођење мира.
Слобода изражавања је цивилизацијско достигнуће, услов напретка људског друштва и најопштији облик слобода, а дефинише се као слобода изражавања мисли било да је ријеч о идејама, знањима, мисли, вриједностима, вјеровањима или да се чини помоћу ријечи, писма или слике, помоћу свих савремених средстава репродукције и дифузије мисли и ријечи, те да је ријеч о штампаној грађи или модерним средствима које пружа информатика, о књизи или штампи.
Анекс шест Општег оквирног споразума за мир у БиХ посвећен је управо поштовању људских права и организацији надлежности у поступку њихове заштите. При томе, Устав БиХ ове међународне стандарде проглашава приоритетом над свим другим законима. На тај начин све тековине људских права, кодификоване у бројним међународним документима, постале су саставни дио законодавства, како БиХ тако и ентитета.
Имајући у виду далекосежне посљедице могућег усвајање једне овакве резолуције, а које неминовно воде ка политичком обрачуну са припадницима српског народа, институције Републике Српске даће одлучан одговор на нечувени акт којим би цијели један народ био жигосан.