Тадић: Спорни приједлог резолуције
Колумну преносимо у цијелости:
С обзиром на то да је таква одлука неизводива, УН би прије сваке одлуке о приједлозима докумената који се тичу оцјене ратних злочина на овим просторима требало да испитају те приједлоге са најмање три становишта – оправданости предлагача, оправданост текста и оправданост мотива.
Уз настојање да са што мање ријечи образложим шта је спорно у вези са приједлогом резолуције која ће се наћи пред Генералном скупштином УН, а како бих тиме дао мање простора за ионако неминовну злоупотребу и злонамјерно тумачење било чега што ћу у вези с овом темом написати, предочићу свега неколико битних питања.
Спорни предлагачи
Предлагачи резолуције су Њемачка и Руанда. Исто као што је након Берлинског конгреса 1878. године БиХ окупирана од стране германског свијета и пала под бечку царску круну, тако је и Руанда неколико година касније, након Берлинске конференције 1885. године, окупирана од стране германског свијета и пала под берлинску царску круну као дио Нјемачке источне Африке. Тада је у БиХ турска милетска политика стабилности у корист муслимана уступила мјесто латинској политици завади па владај, дајући предност мањинском католичком фактору (испод 20 одсто) и завађајући већински православни (изнад 40 одсто) и тада још увијек мање бројан муслимански корпус (испод 40 одсто). Нијемци су у Руанди закључили да су мањински Тутси (испод 20 одсто) предодређенији за управљачку класу од већинских Хута (изнад 80 одсто) и то, како је забиљежено, због тога што Тутси имају мало свјетлију кожу.
Од тих дана успостављена је политика завади па владај и у Руанди. Пропашћу Нијемаца у Првом свјетском рату они губе утицај и у БиХ и у Руанди. Код нас је створена Југославија, а Руанда је добила Белгију као новог колонизатора. У Другом свјетском рату Нијемци на наше просторе поново долазе и у односу на Први свјетски рат у још већем обиму – укључујући злочин геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, понављају ратне злочине. Посебно на територији НДХ.
Нијемци послије Другог свјетског рата нису били војнички присутни на простору БиХ, за разлику до простора Руанде, гдје су седамдесетих њихове војне снага обучавале војне снаге Руанде, али је зато широка мрежа сарадника коју је БНД наслиједио од нациста, Гестапоа, Абвера, бечке шпијунске агентуре и потомака ухода који су још у вријеме Турака дојављивали Германима куда се крећу турске трупе и каравани и шта се дешава и прича по чаршијама и махалама, вриједно радила на припремама распада Југославије. Након уједињења Њемачке, и Југославија у Европи и Руанда у Африци пролазе крваве ратове. Да не дужим, данас и Руанда и новонастала дејтонска БиХ у стратешком смислу представљају територије над којим Њемачка настоји да обнови и одржи трајан туторски статус.
Генерална скупштина УН у том смислу мора бити свјесна спорности Њемачке као предлагача, јер да није било њемачког злочиначког утицаја и присуства у БиХ, посебно у вези са догађајима из два свјетска рата, али и распадом Југославије, не би ни било рата у БиХ 1992/95, па ни посљедичних злочина.
Споран текст приједлога
Текст је заснован на три битно спорна навода који потпуно дискредитују приједлог резолуције и избјегавају чињенице утврђене чак и пресудама тзв. Хашког трибунала.
Прво, приједлог резолуције позива се на резолуцију 819. Савјета безбједности од 16. априла 1993. којом се Сребреница проглашава сигурном зоном. Тиме се покушава истаћи да је до злочина у Сребреници дошло усљед непоштовања те резолуције Савјета безбједности УН од стране пресуђених лица. Важно је рећи да је у поступцима пред бившим тзв. Хашким трибуналом више пута утврђено да у Сребреници и Поточарима, као подручју заштићене зоне, није било стријељања нити заробљавања. Утврђено је да је до сукоба, борби и злочина дошло изван заштићене зоне, а након покушаја пробоја снага тзв. Армије РБиХ из заштићене зоне кроз положаје које су држале јединице Војске Републике Српске.
Друго, у резолуцији се "подсјећа на одговорност држава да штите цивиле и поштују, штите и осигуравају људска права за све оне који се налазе на њиховој територији и под њиховом јурисдикцијом, како је и предвиђено међународним правом, и даље потврђујући одговорност сваке државе да заштити своје становништво од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човјечности". У приједлогу резулуције избјегава се рећи да су жртве ратних злочина почињених у Сребреници у јулу 1995. године генерално униформисани припадници тзв. Армије РБиХ и они који су им се придружили у акцији покушаја пробоја, а чиме се мијењају историјске чињенице утврђене и пресудама тзв. Хашког трибунала.
Треће, истиче се да "кривично гоњење особа одговорних за геноцид и друге међународне злочине у националним правосудним системима, укључујући Суд Босне и Херцеговине, и тзв. Хашки трибунал, као и Механизам, остаје централно у процесу националног помирења и изградње повјерења и за обнову и одржавање мира у БиХ, и даље признајући да је снажна регионална сарадња између националних тужилаштава од суштинског значаја за подстицање мира, правде, истине и помирења међу земљама у региону". Тиме се ваљда покушава рећи да је до сада било све праведно у вези са прогоном ратних злочинаца и сакрива се чињеница, па чак и легитимише, да је и пред Хашким трибуналом и пред Судом БиХ већ деценијама успостављен принцип неодговорности за злочине почињене над Србима, а што никако не води помирењу и повјерењу.
Осим тога, од рата, па до данас, питање да ли је или није било геноцида, чак без обзира и на одредбе Кривичног закона БиХ које то забрањују, још увијек је предмет расправе и то не само у Републици Српској. Тако је гостујући 2017. године у програму Радија Слободна Европа Реуф Бајровић оптуживао Бакира Изетбеговића да је “изједначио Сребреницу, дакле геноцид у Сребреници, и оно што се дешавало на Блајбургу 1945. године" (https://arhiva.tacno.net/nasigradovi/reuf-bajrovic-niko-nema-pravo-izjednacavati-srebrenicu-i-blajburg)
У полемици на ОБН ТВ 2022. године са саговорником који истиче да нико од злочинаца припадника тзв. Армије РБиХ који су починили злочине над Србима у сребреничком крају и Скеланима није одговарао, Харис Захировић из Странке демократске акције каже: "Одговарали су. Пресуђено им је кад су ушли у Сребреницу, кад је разоружана Сребреница, када су предали оружје. Свим мушкарцима одраслим је пресуђено смртном казном без суђења” (https://www.youtube.com/watch?v=Vl6pi0zmPCM, – 28'25”).
И њемачки новинар Михаел Мартинс у ауторском тексту из 2023. године злочин у Сребреници упоређује са егзекуцијом Павелићевих усташа и других колаборациониста у Блајбургу 1945. године (https://www.dw.com/bs/bleiburg-ne-treba-nikakva-komemoracija-nigdje/a-65804398), итд.
Дакле, не само у полемикама с онима који тврде да геноцида није било, него ни у полемикама између оних који тврде да га је било, нема јасне одреднице о каквом тачно злочину се ради, јер је неизбјежна чињеница да је и у моменту извршења злочина, а и данас, постојала и постоји перцепција да се радило о осветничким мотивима примарно усмјереним према јединицама тзв. Армије РБиХ које су биле у пробоју кроз територију Републике Српске, а чији су припадници током рата, посебно 1992. и 1993. године, чинили злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима у Сребреници и околним крајевима. Један од тих злочина сам и сам документовао као ратни репортер извјештавајући о жртвама из мјеста Подравање 1992. године.
Генерална скупштина УН мора бити свјесна спорности тих навода и сходно томе не усвајати било који текст резолуције који умјесто додатног помирења може изазвати нове конфликте.
Спорни мотиви предлагача
Рат у Украјини очито не иде у правцу у коме су неки западни украјински савезници планирали. Сада свака од ангажованих западних сила гледа како да на ширем европском плану опосли своје интересе прије него што се закључи споразум о завршетку тог рата који може донијети и трајнију карту подјеле интереса у Европи.
Колико год да је Украјина велика, она ипак није довољна да намири апетите и трошкове који су се појавили у вези са посљедњим амбицијама у покушају продора на исток – у ресурсе Русије. Ангажовано је превише новчаних зајмова које треба вратити, наоружања које треба платити; Неће бити довољно ни за америчке интересе.
Тако на једној страни предсједник Емануел Макрон ратном реториком покушава Француској прибавити статус мировног преговарача, па тиме се и изборити за позицију којом би својим повјериоцима намирио нешто од ратних дуговања.
Пољаци и прибалтичке земље већ сада гледају да закључе сепаратне уговоре са Заленским. Класично посвећени територијалној стратегији Нијемци у том контексту остају у значајно скученом маневарском простору у односу на исток. Осим тога, повремена њемачка двострука игра у сукобу у Украјини њихове западне савезнике чини подозривим према њемачким интересима, али се можда баш зато Нјемачка нада да ће се у току преговора појавити наклоност супротне преговарачке стране у вези са намирењем њемачких амбиција преко југоисточне Европе.
Још одраније Њемачка је отворила своје карте шаљући 2021. године, без сагласности Савјета безбједности УН, Кристијана Шмита као високог представника њемачких интереса у БиХ. Све што је Шмит од тада урадио радио је тако да обнови политику завади па владај и искомпликује односе у БиХ.
Завадио је додатно Хрвате са Бошњацима (Изборни закон БиХ), потом Бошњаке са Бошњацима (Укидање уставног поретка Федерације БиХ на 24 часа ради формирања Владе Федерације БиХ под руководством Нермина Никшића), па Бошњаке са Србима (замјена страних судија у Уставном суду БиХ), а упорно ради на завађању Хрвата и Срба (разбијање разумијевања Милорада Додика и Драгана Човића).
Завадио је и стране западне амбасадоре, посебно на питању европских интеграција. Пораз Шмитове политике било је отварање преговора ЕУ и БиХ, али ће овај приједлог резолуције стићи као адут да се БиХ упркос томе дестабилизује и учини подложном њемачкој доминацији. Резолуцијом о геноциду која би била усвојена у Генералној скупштини УН Њемачка би се представила као наново оморализована и пред УН-ом опрана од одговорности за све своје злочине почињене у прошлости, као и од одговорности за оне злочине који су настали под њеним утицајем (милиони жртава – убијени, мучени, избјеглице, рањени;), а све нас који овдје живимо страх је да би затим, по досадашњем правилу, круг несреће и злочина кренуо испочетка.
Генерална скупштина УН мора бити свјесна спорности таквих мотива и сходно томе онемогућити реализацију таквих планова. И то баш у интересу мира и спречавања било каквих будућих ратова и злочина који они са собом неминовно носе.